Главна градска шмизла, названа Палата Београд али много познатија као Београђанка, смештена је на углу између улица Краља Милана и Масарикове. Одатле, нешто више од четири деценије доминира пределом, дочекује, испраћа и као права добродржећа дама – пркоси годинама.
Када се родила 1974. године била је најексклузивнија и највећа зграда у Београду. Тако новорођену злобници прозваше „Црна удовица“. У души блистава и у браку са Београдом, Београђанима и бројним фирмама које су у њој привређивале, постала је и остала један од симбола Београда.
Изграђена је, према пројекту арихтекте Бранка Пешића а у време мандата градоначелника истог имена и презимена и свечано отворена 22. априла 1974. Године. Висока је 101 метар има 24 спрата а њена изградња трајала је од 1969 до 1974. Припада општини Врачар и представља најистакнутије остварење тадашње београдске архитектуре, сматрана је тада грађевинским чудом, јер је следила актуелне светске трендове у пројектовању.
Током изградње ангажовано је преко 20.000 радника, стручњака и уметника из 47 предузећа из земље и иностранства и Београђанка је тада ставила корисницима на располагање 40.000 квадрата пословног простора. Тако је и данас.
На последњем спрату Београђанке постојао је ресторан са видиковцем који је затворен почетком деведесетих година, када је тај простор је закупила тада градска ТВ станица „Студио Б“ и управо из Београђанке су први пут емитовали програм, испуњен првенствено београдским темама, и још увек га емитују. Привих година њеног постојања Београђанка је била незаобилазно место које су посећивали домаћи и страни посетиоци. Статистика каже да се тада стотинак хиљада знатижељних годишње дивило панорами Београда из птичије перспективе са 22. Спрата Београђанке. У Београђанки су своје просторије имали и имају: „Генекс“, „Прогрес метал“, „Југопетрол“, „Икеа“, Народна канцеларија председника Републике, дневни лист „Блиц“ и бројне друге приватне и друштвене фирме. Радио „Студио Б“ је једини корисник зграде без прекида од почетка до сада. Ко се од средовечних и времешнијих београђана не сећа борбеног Ђоке Вјештице, који је својом упорношћу помогао да се реше многи проблеми Београда и Београђана. Посебан драгуљ ове станице био је књижевник Душко Радовић, који је сваког јутра слушаоце дочекивао блиставим афоризмима у емисији „Београде добро јутро“. Толико актуелности, мудрости и духа одавно није било на овим просторима и „Студио Б“ га и данас често и радо цитира. Робна кућа „Београд“ заузимала је прва 4 спрата Београђанке, а сада је на том простору нови власник „Верано“.
На петом спрату се налазио ексклузиван ресторан, у златним плочицама у којем се чекало на место а упамћен је и провод у култном клубу Б 74.
На месту данашње „Београђанке” била је једноспратна кућа Јеремије Миливојевића подигнута око 1890. године као угаона грађевина с фасадом обликованом у стилу академизма, као достојна комшиница прелепим кућама у Његошевој улици на Цветном Тргу.
Обзиром да је тада висина објеката у Београду била ограничена на 150 метара, пројектанти и извођачи су морали озбиљно да се потруде и да пројектом предвиде како ће ти објекти бити одржавани и да ће бити еколошки и енергетски одрживи. Услови који су високе грађевине морале да испуне били су: да буду изван историјских и амбијенталних средина, да не наруше највредније градске визуре, да обезбеђују проточност саобраћаја да имају довољно паркинг места…
Књига утисака Београђанке је препуна познатих имена. У њу су се уписали : нобеловац Иво Андрић, Тито и Јованка Броз, посада „Аполо Сојуза“, многи спортисти и бројне личности са јавне сцене али и „обичан“ свет који је долазио да ужива у погледу са видиковца.
Разуме се да је током ових четрдесетак година коришћења било измена, махом изнутра, али толики радни век, високог интензитета и бројних промена, захтева озбиљну реконструкцију унутрашњости зграде и детаљно чишћење фасаде. Градски оци већ планирају освежење Београђанке, као и поново отварање ресторана на њеном врху.
Заблистаће тада новим сјајем атрактивна и привлачна средовечна Београђанка.
„Добро јутро, Београде“ – Душко Радовић
Свакога јутра, тачно у 7:15 са врха Београђанке, легендарни Душко Радовић разбуђивао је Београђане уз прву јутарњу кафу. Да се подсетимо неких афоризама:
„Наш град се претворио у велику чекаоницу. Сви чекамо лепше дане.“
„Живот пролази а ми не знамо шта бисмо са њим. Мрзи нас или не умемо да живимо. Најрадије бисмо га уступили неком другом и уживали гледајући како је леп наш живот кад га други живе.“
„Не можемо живет без других људи. Једни нам стварају а други решавају проблеме.“