„Уметност је мој живот. Нисам се трудио да у свемиру нађем сличност са собом. Знам да сам уникат и да немам двојника. По свој прилици, нећу ни имати потребе да га ангажујем.“ Овим речима описује себе Слободан Марковић, алиас Либеро Маркони у уводу у своју збирку изабране поезије „Једном у граду ко зна ком“.
„Регионалне кловнове надуване национализмом, жалим. Моја сестра заиста спава на Поларном Кругу у спаваћици од фокине коже. Ноге перем у Њујоршкој луци. У Азербејџану имам унука… У Истанбулу деду који носи црквицу на длану. Извор киселе воде у Царској Лаври Високим Дечанима, моја је клиника, и моје опоравилиште.“На овај начин потенцира свој интернационалистички дух. С тим у вези постоји једна анегдота где Марконија оставља Слоободан Глумац, главни уредник листа „Борба“, у кафани уз чашу лимунаде да га сачека док уредник не завши кратак посао. Кафана се налази у сред Швајцарске, а тамо су се упутили не би ли Либера сместили у санаторијум за лечење зависности од алкохола и ставили тачку на његова пословична опијања. По повратку у кафану, уредник затиче Марконија у веселом расположењу уз прегршт алкохола на столу како пева „Ти ме, Мицо, не волеш“, док италијански конобари враћају „Цисто сумлам, цисто сумлам“. Какав је договор донет око покривања позамашног цеха и даље је непознаница…
Своје боемске подухвате, прелажење луковима панчевашког моста и небројене авантуре из ноћног живота престонице учинио је вечним у књизи „Пијанци иду дијагонално“.
Овај невероватан таленат рођен је 26. октобра 1928. године у Скопљу, одрастао је у Пећи и Београду, своју турнеју кроз живоз окончао је 30. јануара 1990. године, а његови остаци почивају у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Матурирао је у Другој београдској гимназији, а 1943. године бива заточен у логору у Смедеревској Паланци. Од укупно 62 објављене књиги и две које су штампаане постхумно: „Запиши то, Либеро“ и „Јужни булевар“ коју је припремила Слободанова спуруга и верни пратилац Ксенија Шукуљевић-Марковић, тридесет и две су збирке песама.
Изузетна је спона између живота и смрти два великана Марконија и Милоша Црњанског. Осим тога што их спаја исти датум рођења, а касније и крај у коме су живели, Маркони објављује поему „Стражилово“ усред хајке и бацања анатеме на Црњанског, чиме недвосмислено стаје у одбрану великана. Сада деле исту гробницу у Алеји заслужних грађана.
Осим збирака песама, по којима ће заувек остати упамћен, Слободан је писао и препеве, путописе, репортаже, краћу прозу, драме, сценарија и приређивао је антологије. Остају запажени препеви Јасењина, у чијој је поезији Либеро необично уживао, у збиркама „Ко је љубио тај не љуби више“ и „Растаћемо се уз смешак нас двоје“.
Неки наслови Либерових књига поезије су: „После снегова“, „Свирач у лишћу“, „Морнар на коњу“, „Пијанци иду дијагонално“, „Седам поноћних казивања у кључаоницу“, „Ведри утопљеник“, „Три чокота стихова“, „Црни цвет“, „Икра“, „Умиљати апостол“, „Посетилац тамног чела“, „Тамни банкет“, „Уклета песникова ноћна књига“, „Елеонора жена Килиманџаро“, „Једном у граду ко зна ком“ (штампана поводом 50 година од песниковог рођења и 35 година књижевног рада), „Чубура међу голубовима“ (Либерова поезија и цртежи), „Јужни булевар”(објављена после песникове смрти).
Овај кратак приказ живота и дела нашег суграђанина, комшије из краја, а богати су сви који су га упсзнали или макар срели, а пре свега легендарног песника завршавам његовим стиховима.
ЈЕДНОМ У ГРАДУ КО ЗНА КОМ
Једном у граду ко зна ком
ти ћеш имати топли дом
и прозор с видицима без дна
и собе пуне дечјег сна.
А ја, не питај, о, ја ћу тад
престати већ да будем млад.
И ако те сретнем било где
неће нам бити као пре.
Једном у граду ко зна ком
светлеће у ноћи твој топли дом.