Црвени крст, урбана зона која се налази у источном делу Врачара, крије једну од најзанимљивијих прича ове београдске општине. Почетак приче везан је за средину XIX века и настојања београдских Срба да пронађу место где су спаљене мошти Светог Саве. Иако се са сигурношћу не може тврдити где се место спаљивања налази, тадашњи Срби су били упорни да сачувају култ Светог Саве и симболично обележе то место.
Међу поменутим најзначајнији је био Глигорије Возаровић (1790-1848) књижар из Лежимира код Сремске Митровице, који је после изученог књиговезачког заната у Бечу 1927. године дошао у Београд и отворио прву књижару. Глигорије, убеђен да је пронашао место спаљивања мошти купио је 8. јануара 1847. за осам дуката њиву на којој се налазило дрво са записом. После пада дрвета Глигорије је на истом месту подигао велики дрвени крст који је украсио са две иконе. Са стране крста која је била окренута према путу поставио је икону Свете Тројице, а на супротну страну икону Светог великомученика Ђорђа. Испод икона Глигорије је написао: “Богу и људима на Врачару, Глигорије Возаровић”
Глигорије је преминуо 10. јануара 1478. године, али пре смрти побринуо се за трајност животног дела. О томе говори тестамент његове удовице Саре Возаровић рођ. Михаиловић у ком стоји да по препоруци мужа земљу на којој се налази крст оставља цркви Палилулској, а да црква зељиште не може отуђити, већ да је дужна да убира приходе од земљишта са циљем да се једног дана на истом месту може подићи нови крст.
Као што је и била жеља Возаровића крст је више пута обнављан. Први пут 1895. затим 1910. и 1923. до коначног постављања црвеног каменог крста 1933. године због ког је цео крај и добио име, а који и данас стоји у парку између улица Војводе Шупљикца и Милешевске.
Иако је 1894. године обележавањем триста година од спаљивања мошти друштво за подизање храма Светог Саве на Врачару на челу са београдским митрополитом Михаилом Јовановићем донело одлуку да подигне храм на другом месту, црвени крст је вечно опстао, не због онога што му је била првобитна намена, већ као географска одредница.
Нажалост, овај споменик који се убраја у прве споменике у граду Београду, данас је скоро непознат широј јавности, па иако одолева зубу времена, није могао да одоли обести вандала, тако да пре него што прочитате шта пише на исклесаној плочи на пијeдесталу у очи вам упадне црвени графит.