“За неке рокенрол почиње са Битлсима. За мене 1948. Те године сам рођен.”
Мангупска је реченица легендарног нам Прелета, који је раме уз раме могао да стоји са Драганон Гагом Николићем, недавно преминулим лауреатом српског глумишта. Његова прерана смрт актуелизовала је још једном преименовање београдских улица и одавање почасти нашим великанима.
С обзиром на то да су градске власти на Врачару покренуле у последње време различите позитивне акције у циљу улепшавања свакодневице житеља овог краја, сасвим је на месту очекивати да Преле коначно добије своју улицу на родном Крсту.
Један од последњих боема, Душан Прелевић Преле, рођен је 11. новембра, сада већ далеке, 1948. Обележио је другу половину прошлог века својом контроверзном личношћу и остаће запамћен као београдски рокер, врачарски шмекер, писац, глумац, сценариста, али надасве Човек.
Прве професионалне ангажмане имао је у неколико бендова, али убрзо се одлучује за самосталну каријеру започету песмом “Дал’ постоји она коју сањам?” 1970. на фестивалу Београдско пролеће. Бива награђен за песму “Кажу” на Омладинском фестивалу у Суботици. Текстописац је бројних рок и џез композиција, такође учествује у мјузиклу Коса у Атељеу 212 и постаје уважени члан Удружења џез музичара.
Почетком осамдесетих година налази се у Холандији, где по тамошњим клубовима изводи црначку музику. Врло брзо је објавио свој први албум “На оштрици бријача” 1982. уз помоћ Боре Ђорђевића, клавијатуристе Лазара Ристовског као и многих других.”Мајко, на шта личи твој син?” је песма која се издваја са првог Прелетовог албума, наравно остаје запажена и обрада хита “Јутро ће променити све”.
Готово деценију касније, 1991. године, излази Прелетов други албум “У реду, победио сам”, назив који је потуно у складу са њевовим животним ставовима. Плоча обилује обрадама познатих џез стандарда, а заједно са Прелетом свирају познати трубач Душко Гојковић, контрабасиста Миша Блам и џез бубњар Лале Ковачев.
У његовом опусу издвајају се три збирке приповедака, бројни есеји и приче које је објављивао више од двадесет година у Нин-у, Књижевним новинама и Дуги. Написао је сценарио за култни филм “Последњи круг у Монци” као и наставак за исти. Упокојио се 28. јула 2007.
Владимир Петровић одлучује да 2010. уради документарни филм “У реду, победио сам” којим је исте године отворен 57. Фестивал кратког метра. У овом краткометражцу сублимирана је сва бит Душана о којој сведоче изјаве великана о великану, попут: “Душан није штедео живот, али ни живот није штедео Душана” и “Буковски и београдских кафана” Богдана Тирнанића.
“Душан и Преле су два различита човека. Преле је био неко ко ће, са или без разлога, ући у кафану и некога гађати пикслом, док је Душан, као што име каже, био душа од човека. Био је спреман да својим грешкама младима укаже на неке ствари. Ако је ико грешио, а и радио праве стваре у животу, то је био Преле.” сматра аутор филма.
“Када смо снимали разговор, Преле је већ копнио. Испливала је његова сентименталнија страна личности. Имао је посебан хумор и одбрамбени механизам којим се на невероватан начин борио и прихватао све што му се дешавало. Желео сам да прикажем тај дуализам у његовој личности .” каже Петровић.
„Преле се мене плашио кад је трезан, а ја њега кад је пијан.” изјава је Прелетове мајке Анке која даје посебну чар филму али и доприноси бољој спознаји тог дуализма Душановe личности.
Сам Драган Николић истицао је да “Душан је имао осећај за правду, а посебно за неправду”. Међутим сам филм није имао за цињ глорификацију његовог лика и дела, већ реалистички осврт на суровост којом се сам Преле односио према себи и сопственом животу.
“Улица на којој сам одрастао била је велики универзитет… Имао сам 50 хиљада познаника и ниједног пријатеља… Једно од течних камена спотицања у мом животу било је пиће, али се не жалим. То је био мој избор… Кафану сам носио као судбину, у џепу… Узео сам од живота оно најгоре, а дао сам му оно најбоље.” тако је о себи говорио Душан Прелевић, а аутор филма додаје „Преле је био добар и лош према свима, а једино зао према себи”. Никада се није женио, а за собом је оставио две кћери Дину и Милицу.
Завршила бих овај кратак осврт на поједине моменте нашег великана његовим стиховима “Нек они певају, идем ја за шанк…тамо је живот.” или “ Дај стани на час да опростим се бар од ње…о младости”. Ипак “Ноћас чиним ружно дело, убијам човека у себи” стих је из истоимене песме због ког лично увек застанем и запитам се колико пута је свако од нас учинио то исто ружно дело и из којих побуда.
Да ли су баш свачији разлози били тако чисти, јасни и хедонистички инспирисани попут Прелетових?