Борислав Пекић, српски писац и академик, сматра се једним од најзначајнијих књижевних личности у 20. веку, не само у Србији, већ и у свету. Поред књижевности, своје време је посвећивао и филму, радију и политици.
Пекић је рођен у Подгорици, 4. фебруара 1930. године у чиновничкој породици. Бориславов отац, Војислав Д. Пекић је био високи државни чиновник који је служио у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић-граду и Книну. Управо је од њега, Борислав наследио осећај за моралне принципе, а по некима и смисао за хумор. Такође, према оцу је гајио велико поштовање. Други светски рат је затекао породицу Пекић на Цетињу, где је Војислав Пекић служио на положају начелника Управног одељења Зетске бановине. Италијанске окупационе власти су његову породицу, као и многе друге српске породице протерале у Србију. Пекић каже да је рат пореметио његово детињство као детињства многе деце у Србији, међутим, додаје да га није унесрећио. Његова породица се настанила у Баваништу, селу у јужном Банату, где се рат скоро није осећао и није било немаштине.
Последице рата, Пекић је почео да осећа тек по доласку у Београд 1945. године. Живео је на Врачару у Малајничкој улици број 7. Исте године, Борислав наставља своје школовање у Београду у Трећој мушкој гимназији у Његошевој улици. Након две године, 1948. матурира и почиње да ради за „Гласник“ као репортер. У то време, Борислав Пекић постаје члан илегалне студентско-гимназијске организације под именом Савез демократске омладине Југославије (СДОЈ). Ухапшен је 7. новембра 1948. године, а маја 1949. је осуђех на 10 година по Закону о кривичним делима против народа и државе. Потом му је казна повећана на 15 година на Врховном суду Народне Републике Србије 26. јуна 1948.године. Уз казну затвора, добио је и принудни рад и известан број година губитка грађанских права након одслужене казне. Помилован је 29. новембра 1953. године.
Борислав Пекић је у затвору провео пет година које су знајачно обележене у његовим потоњим делима попут „Године које су појели скакавци; успомене из затвора или антропопеја (1948-1954). У затвору је оболео и од туберкулозе, али није био редовно и адекватно лечен.
Након помиловања, наредне године уписује Филозофски факултет у Београду, где студира експерименталну психологију до 1958.године. Године 1958. напушта студије и жени се Љиљаном Глишић, сестричином тадашњег председника Владе и министра финансија Др. Милана Стојадиновића. Наредне године, добија ћерку Александру. Тих година, како Борислав каже, дефинитивно се опредељује за уметност, литературу и јавни живот. До 1964. године је учествовао на анонимним конкурсима за филмске синопсисе и добија награде за своје радове попут „Губавац“ и „Одавде до Арарата“. Године 1958. почиње да ради у „Ловћен филму“ као драматург и ту се задржава до 1963. године. Пекићево стваралаштво у овој врсти уметности је било заиста значајно. До 1989. године, Борислав Пекић је као сценариста и косценариста потписао седам југословенских филмова, а радио је и на уобличавању мноштва других филмова југословенске кинематографије.
Након 1968. године, Пекић са својом породицом одлучује да привремено промени пребивалиште. Од мноштва европских градова, одлучују се за Лондон због чињенице да је Борславова супруга Љиљана, инжињер архитектуре, управо тамо добила понуду за посао. Међутим, једног раног јутра, милиција упада у стан породице Пекић у Београду и Бориславу одузима путна документа. Породица одлучује да Љиљана ипак отпутује, а касније јој се придружује и ћерка Александра. Након неколико великих чланака у немачкој штампи о Пекићевом случају и добијања НИН-ове награде за дело „Ходочашће“, Бориславу бивају враћена путна документа и он одлази у Лондон. Како Пекић каже, пет година након тога ниједно његово дело није објављено у Југославији, а његови уговори су прекинути без икаквог објашњења. Наредних двадесет година, породица Пекић ће свој живот водити у Лондону, где ће Борислав наставити своје уметничко и књижевно стваралаштво. Пекић је навео два главна разлога свог одласка у иностранство. Први, да је у Београду изгубио слободу за стварање своје уметности, а други, да би повратио своје време које му је било неопходно за уметност. Управо је у Лондону збир његових дела драстично повећан. Од 1971. године када је отишао у Лондон, југословенске власти су га сматрале непожељном особом у држави, а штампање и објављивање његових дела је било забрањено неколико година. Коначно се 1975. година објавило његово дело „Успење и суноврат Икара Губелкијана“ које је касније преведено на пољски, француски, мађарски и чешки језик. Његов рукопис „Како успокојити вампира“ је послао 1977. године на анониман књижевнички конкурс, где је Асоцијација југословенских издавача препознала ово дело као најбољи роман године и поносно га објавила. Након тога, његови књижевни успеси су се ређали једни за другим, попут „Златног руна“ које је Пекића прославило као једног од најзначајних српских књижевника 20. века и за које је добио Његошеву награду, а након тога су следиле и остале.
Борислав Пекић је био члан Књижевних новина, дописни члан САНУ, члан Крунског савета, члан и потпредседник српског ПЕН центра, члан енглеског ПЕН центра, члан удружења књижевника Србије, члан Удружења филмских радника Србије, члан Удружења драмских уметника Србије, као и оснивач, потпредседник и члан Главног одбора Демократске странке 1990. године. Његова дела су превођена на многе светске језике.
Борислав Пекић је преминуо у Лондону 2. јула 1992. године. Посмртно је одликован краљевским Орденом белог орла првог степена као први преминули члан новооснованог Крунског савета. Веровао је у демократију и за њу се борио. Веровао је да је демократија пре свега компромис и борба против тоталитарног, себичног и рђавог у људима.
Данас мала врачарска улица поносно носи његово име, а на броју 7 стоји спомен плоча која је дело вајара Николе Јанковића, коју су врачарци поставили 1998. године. На иницијативу његове супруге Љиљане и њихових пријатеља, 1993. године је основана фондација „Борислав Пекић“, која је установила књижевну награду у виду стипендије која се додељује сваке године као подстицај младим писцима. Његово име носи и једна врачарска библиотека.
Кажу да је његовом смрћу, преминуло 12 српских уметника, за свих 12 области којима се он бавио и у којима је стварао. Његов лик и дело, необично и занимљиво као и сам Пекић, остаће запамћено на врачарским улицама и установама, али пре свега у срцима врачараца.